Белмуж је свакодневно и ритуално јело, од младог овчијег сира и кукурузног брашна, које представља јединствено наслеђе сточарских заједница на тлу источне Србије. Процес припреме је и у савремним околностима сачувао основне фазе израде, а подразумева топљење уситњеног сира на лаганој ватри, док се не истопи тако да подсећа на млеко. У истопљени сир се, уз стално мешање, додаје кукурузно брашно.
Ово пастирско јело део је и обичајне праксе, пре свега везане за Ђурђевдан. Његова припрема од млека добијеног након ритуално обављане муже оваца на Ђуђравдан, прве у тој години, је обавезан део прослављања празника и празничне трпезе.
Прирпема и употреба овог јела део је традиционалних занатских знања и вештина, али друштвених обичаја, ритуала и свечаних догађаја, у местима у источној и јужној Србији, околини Књажевца, Сврљига, Сокобање, Зајечара и Ниша.
Етнографска област или регион: Околина Књажевца, Сврљига, Сокобање, Зајечара, Ниша, источна и јужна Србија
Према неким тумачењима, белмуж је добио име по белом сиру и по томе што су га чешће спремали мужеви, јер је за непрекидно окретање смесе у казану потребна јака мушка рука.
Ово пастирско јело део је и обичајне праксе, пре свега везане за Ђурђевдан. Његова припрема од млека добијеног након ритуално обављане муже оваца на Ђуђравдан, прве у тој години, је обавезан део прослављања празинка и празничне трпезе. Припрема и употреба овог јела део је традиционалних занатских знања и вештина, али друштвених обичаја, ритуала и свечаних догађаја, у местима у источној и јужној Србији.
Сврљишки белмуж је заштићен ознаком географског порекла.
У време Ђурђевданских дана, један дан пре Ђурђевдана, у селима брдско планинског дела власотиначко-црнотравског краја, бере се цвеће, плету венци, прави белмуж и врши одлучивање јагњади. На Премлаз, јагањци су се одлучивали и почињала је мужа оваца и обавезно припремао белмуж, да овце и те године имају више млека.
Kада је готов, белмуж се служи на ливади или за совром. Тако се прослављао дан овчара – почетак муже оваца, која траје све до јесени.
Основни састојци белмужа су млади несољени сир, бело и кукурузно брашно и со. Сир не би требало да буде старији од два дана.
Данас се ово јело служи и у кафанама и ресторанима широм Србије, а стари кулинарски мајстори кажу да најбоље иде уз кисело млеко.
Белмуж је најбоље кувати у казану. Сир се топи на лаганој ватри уз мешање док се растопи и почне да се кува. Затим се полако додаје брашно уз стално мешање.
Kад се издвоји масноћа по ивици посуде, а смеса буде компактна белмуж је готов. Јело се сервира топло и доста је калорично.
Оцеђена груда сира се посоли и ставља у бакрач на ватру уз стално мешање, док се не истопи у „пено”. Потом се скида са верига и оставља поред огњишта на загрејане камене плоче.
У тако исопљен сир додаје се кукурузно брашно и стално меша „чурком” док се добро не „испече” и не пусти масло. Готово јело се служи топло.
Белмуж је јело високе калоријске и хранљиве вредности. Kао изузетно хранљиво и јако јело, обично спремао за доручак. Јели су га мушкарци, радници, пре одласка на поља на којима су радили напорне физичке послови.
Због тога се најчешће описује као „Јело за цео дан”. Спрема се од што маснијег сира, односно сира са великим процентом млечне масти.
